Miris letnje večeri u gradu

Utakmica je počela smotano. Videlo se da momci nisu igrali ozbiljnu košarku preko leta. Lopta kao da im je klizila iz ruke. Bežala je iz obruča uprkos energiji, koja je prštala na obe strane terena.

Nakon pet minuta ga je trener poslao u igru. Njegov prvi nastup za novu ekipu. Davao je sve od sebe ali nekako oprezno. Znao je da su očekivanja visoka, da se ovde još nije dokazao. Zrelo, pomislio sam. Ali ipak sam se nadao da će se malo opustiti.

Kada se to konačnno desilo, u drugom poluvremenu, sipao im je dvadeset poena i uhvatio desetak lopti. Jednu je ukrao i onda je iz naleta zakucao preko nekog nesretnog deteta, koje je samo odgovorno radilo svoj posao u odbrani. Drao sam se, aplaudirao ali ne verujem da me je čuo jer su se i njegovi novi suigrači, mnogo bliži terenu od mene, drali i aplaudirali. Ubismo ih 15 razlike.

Tokom svih ovih godina, nakon utakmice bih ga obično pohvalio, a onda mu skrenuo pažnju na par stvari, koje bi trebalo da popravi. On bi mi to nekad zamerio, pogotovo ako je igrao dobro. Ali ja sam davno bio odlučio da otac, koji samo bodri i nikad ne kritikuje, kao i onaj, koji čini obrnuto, na kraju ne izađe na dobro. Prava mera je, kao i u svemu, između dve krajnosti. Gde tačno, niko ne zna, a to ipak ne znači da ne treba večno stremiti ka njoj.

Ali večeras se osećam drugačije. Nisam želeo da mu skrećem pažnju na par greškica po stručnom mišljenju bivšeg košarkaša. Bio je sjajan. Bio je najbolji. Tačno tako sam mu to i rekao. “Je l’ ti to mene glejzuješ?”

Odvezli smo jednog suigrača kući. Na putu ka njegovom internatu smo prošli pored nove dvorane u centru, gde je sinoć imao trening.

“Izađem sinoć kasno na ulicu posle treninga. I znaš šta osetim? Onaj miris letnje večeri u gradu. Kao kad smo se šetali Beogradom, tamo, kod baka Gage. Baš sam bio nostalgičan.”

“Nostalgičan? Sa 15 godina?”

Na naprslom ekranu njegovog telefona bilo je hiljadu poruka. Ko zna od kojih sve prijatelja i prijateljica, starih ili novih. Kad je prvi put dobio telefon, podsetio sam ga na pravilo da ne moram da znam šta priča ali uvek moram da znam gde je i s kim. Isto je važilo i na telefonu. Bar do sad. Nije kao da mi on ne bi rekao s kim je u kom četu, nego ne mogu ja sva ta silna dešavanja više ni da pratim. Šta smo uradili, uradili smo.

Kad smo se dovezli ispred internata, rekao je da parkiram malo dalje od glavnog ulaza. Neka deca su tu još uvek bila okupljena. Crpeli su poslednje minute letnje večeri pre nego što ih pravila primoraju da se povuku u svoje odaje. Navodno je među njima jedna devojčica, kojoj se očigledno sviđa ali njega to ne zanima. “Moraš uvek da budeš džentlmen…”, počeo sam mahinalno da ponavljam staru lekciju. “Jesam, jesam”, prekinuo me je, “nego sad sam malo umoran. Ajde, tuta, vidimo se u petak. Idem ja da se onesvestim.”

Nestadoše bele čarape i papuče u tmini, pa se opet na tren pojaviše pod svetlošću sporednog ulaza. Opet bleji u ekran. Možda je na njemu ona devojčica, koja ga zanima. Još neko vreme nisam mogao da skinem pogled sa ulaza u internat, u kome je moj sin upravo nestao.

Sve dok nije zazvonio moj dosadni, očuvani telefon. Mlađe dete negoduje zbog moje odsutnosti u ove pozne sate. Interesuje se u vezi mog dolaska. Skorog, nada se. Obaveštava me da je umorna i da joj treba češkanje.